Njujork, pravni sistem USA, predrasude, dobar momak u borbi sa nepravdom, muslimani koji nisu teroristi - dovoljno da se ja upecam.
Serija teče sporo, možda i presporo. Upoznajemo Nasira Kana, mladog studenta, dopadljivog momka za kojeg se brzo vežemo.
Šta se do sada desilo?
Njujork, jedno pogrešno skretanje, jedna pogrešna odluka i kobna noć postaje katastrofa. Nasir pozajmi očevo taksi vozilo da ode na žurki. Kuburi sa svetlom na znaku koje ne može da ugasi, pa mora da odbija potencijalne mušterije i objašnjava da nije vozač. Sve dok u automobil ne uđe lepa devojka. I to je prvo pogrešno skretanje. Sve što sledi te noći je zbirka situacija pogrešno veme-pogrešno mesto. Nasir i intigrantna devojka provedu noć zajedno u njenoj kući. Ona mu nudi opijate sve vreme, a on pristaje. I ovde naučimo par stvari o njemu. Da droge i alkohol koristi prvi put, da boluje od astme i da nije iskusan sa curama. Osim opijata, misteriozna cura ima sklonosti i ka raznim bizarnostima. Igranje sa nožem je jedna od njih. I ovoga puta za posledicu ima to da je Naz tokom igre nožem povredio curu.Sve nakon toga je maglovito. Naz se budi i zatiče devojku iskasapljenu u krevetu. Uspaniči se i pobegne sa lica mesta ponevši sa sobom nož. Opet spletom okolnosti, zahvaljujući hapšenju zbog brze vožnje, epizoda se završava hapšenjem Naza zbog sumnje da je počinio ubistvo. I kreće priča. Mada, nakon dve epizode, zapravo nismo saznali ništa novo. Osim što smo upoznali par zanimljivih, slojevitih likova.
Šta sam zapazila do sada?
Ova priča nije ništa što već nismo videli u raznim varijantama policijskih stanica, advokatura i forenzičara raznih američkih produkcijih mreža. Ali rediteljski postupak je ono što izdvaja ovu seriju. Već u uvodnoj špici možemo naslutiti da ćemo videti ono što je trend u kadriranju poslednjih godina, posebno u HBO produkciji. Dugi krupni kadrovi sitnih detalja. Upravo tako su i delovi priče prikazani.
Naglašavanje sporednih likova. Ne mogu da se ne zapitam zašto je bitan radnik na pumpi, vozač mrtvačkih kola, svedok koji je krenuo na žurku, bezimeni zatvorenici koje srećemo nekoliko puta. Ili zašto je očuh žrtve u prvi mah rekao da ne prepoznaje telo. I to je najbolje što u ovom trenutku imamo u seriji. Postoji neizvesnost iako nema napetosti. Npr, sve vreme znam da će Naza povezati sa devojkom, ali opet se pitam kako će do toga doći.
Svidela mi se gluma, jer je nerazmetljiva. I suptilno potretisanje svih likova. Naz Kan se zavoli na prvu. I zbog onog što znamo u njemu, da je student iz mirne, radničke porodice, bez ikakvih mrlja iz prošlosti. Ali i zbog toga kako ga glumac donosi. Skrušen je, zbunjen, tužan, ali ne i besan. I naivan, veoma naivan. I zapravo shvatam da ja i ne znam da li je on kriv ili ne. Ali baš zbog toga što sam ga zavolela i što me ništa brže ne zavede od priče o nepravdi koja se nadvila nad nedužnim, odbacila sam sasvim solidnu mogućnost da je on ubica. Drugi lik koji se izdvaja je Denisa Boksa prevejani policajac koji voli svoj posao i radi ga dobro. I zapravo nije uradio ništa loše, nije zaobilazio procedure, nije pokazivao nikakve predrasude prema Kanovom poreklu. Čak nije grub ni prema njemu, ni prema porodici. Doduše, to može biti samo taktika da iznudi priznanje. Ali ne navijam za njega. On je nešto najbliže negativcu što prepoznajem u seriji. Sve do trenutka kada ga okružni tužilac pita da li veruje da je kriv. A on okleva na momenat. I treći lik je dobri duh serije. Ili bar dobri duh kakav sam se ja ložila da budem. Onaj koji se bori za one koje niko neće. Manjine, narkomane, tranvestite, muslimane. Advokat Džon Stoun. Kako ga policajci opisuju, on je obilizač stanica. Tako je i pronašao Naz i krenuo da ga brani. Ipak možda on i nije toliko dobar. Možda on ovo radi zbog slave i velikog slučaja koji dosada nije imao. A opet je spletom okolnosti nabasao na Naza. Dok klijenta podučava kako da ne priča ništa ni sa kim, a ovaj ga pita veruje li mu, Ston kaže da to nije bitno. I tu sam prvi put počela da sumnjam u njegove motive.
Jedan detalj moram da izdvojim. Detalj koji mi je lik učinio stvarnijim. Kao da ga poznajem. Džonov ekcem na stopalima i sitnice poput traženja masti ili preporuke najnovijeg leka, iako je za svaki već čuo. Svako ko se mučio sa kožnim bolestima može se sa ovim identifikovati.
Šta je caka u ovoj seriji?
Nezvesnost postoji u vezi sa svim. Mi čak nismo ni sigurni da li gledamo triler ili dramu o njujorškom pravosuđu. Niti ko je dobar ili loš. Ili barem sasvim dobar ili loš. Nakon odgledane prve, interesovalo me je samo ko je ubica. Ali nakon dve epizode, još više me interesuje šta je zapravo bitnije, zadovoljiti pravdu i otkriti istinu, ili igrati po pravilima zamršenog pravnog sistema i pobediti? Kako je to precizno definisao naš junak Nasir: "Ne razumem kako istina može da mi naškodi."
Šta bi mogao da bude problem?
Ako se serija jednostavno razmrsi kao u prosečnoj 45minutnoj epizodi kada je ubica neko na koga smo najmanje sumnjali. I ako svi ovi detalji koje su nam podvukli na kraju ne budu nebitni. U suštini, da se ne desi nešto poput onog u prvoj sezoni „True detective“. Jedino gore od toga bi bilo da je Naz imao neko pomračenje svesti ili da je podeljena ličnost. To je najlakši izlaz iz priče.
Šta sam zapitala samu sebe?
Detalj koji je takođe bitan je novinar koji juri detektiva Boksa i lešinari dok leš još nije ni napustio kuću. Nažalost, mi znamo u kakvu grozotu može da se pretvori izveštavanje o ubistvu i osumnjičenom koji je, pritom, kao izmišljen za osudu. E, sada, ja ovde verujem da osumnjičeni nije kriv, pa se sekiram zbog unapred donetih odluka o osudi. A da mi je neko servirao činjenice da je momak skromnog porekla spavao sa curom koja je „way off his leuge“, pod uticajem alkohola i droga pobegao sa mesta zločina sa krvavim nožem u džepu, da li bih imala razumevanja? Ili bih želela da se pravn procedure zaobiđu ne bi li se zadovoljila pravda?
